Kad bi mehanizam odbrane bio osoba



Za mehanizme odbrane čuo je i prosečan srednjoškolac a oni malo obrazovaniji znaju i da nabroje neke od njih. U svakodnevnoj konverzaciji, da ne kažem možda i svađi, može neretko da se čuje komentar sa obe strane – To se ti tako braniš. Tim manevarom se razgovor okrene u sasvim drugome pravcu pa se najčešće do kraja raspravlja o tome da se osoba tako ne brani uz detaljna objašnjenja koja će dokazati najbitniju tezu zbog koje je i počela rasprava a to je da se ne brani. Naravno da razgovor nije ni počeo zbog toga ali koga briga kada može time da se završi a što je još bolje može i da se zaboravi o čemu se uopšte i pričalo.


Inače je poznato da rečenica To se ti tako braniš važi za, u najmanju ruku, povredu ličnosti na koju odmah treba odgovoriti protivargumentima pod punom opremom. Ako bismo imali u vidu da se čovek brani zato što se oseća ugroženim u tom trenutku, iz bilo kog razloga, možda bismo i drugačije mogli da gledamo na naše branitelje ili takozvane mehanizme odbrane. Kada bismo kao još jednu činjenicu uključili i to da se čovek najčešće ovim mehanizmima brani od samog sebe pa tek onda možda od drugih ostalo bi otvoreno pitanje sa kim onda da nastavi razgovor. Može da ga nastavi sa drugom osobom ali onda da ima u vidu da ono o čemu priča ima male ili još češće nikakve veze sa njom. Ali recimo, mogao bi da nastavi razgovor sa svojim mehanizmom odbrane kada bi on bio osoba.


Zašto bi neko pričao sa sopstvenim mehanizmom odbrane?


Teško da su mehanizmi odbrane baš osobe, to je istina, ali su oni svakako delovi nas kao osoba. U dosadašnjoj klasifikaciji postoji njih oko petnaestak koji se najčešće koriste u samoodbrani ali nije toliko bitno koliko ih ima.


Naša kreativnost kako i kada ih koristimo mnogo je zanimljivija od njihovog broja i naziva, do te mere, da jedan čovek može da koristi jedan mehanizam odbrane na desetine različitih načina. Baš ti načini koji su idiosinkratični, svojstveni samo meni kao osobi, su ono što ovim mehanizmima daje život i u tom smislu nam omogućava da čak i pričamo sa njima. Zašto bismo to radili? Pa zato što ako nastavimo da pričamo sa drugom osobom, a svako od nas to doživeo bar stotinu puta, razgovor postaje bespredmetan, što je i logično, jer se odvija između osobe koje se predmet razgovora tiče i druge osobe koje se uopšte ne tiče.


Ovaj razgovor sa druge strane postaje potpuno predmetan kada se umesto sa drugom osobom nastavi sa sopstvenim mehanizmom odbrane. A opšte je poznato da kada je razgovor predmetan nema mnogo vrdanja. Kada se tema razgovora tiče obe strane, u ovom slučaju mene i mene, oboje možemo imati koristi od njega. I meni i meni je u interesu da vidim šta se to desilo i zašto smo ja i ja u toj situaciji reagovali na određen način.


Koja je cena pričanja sa sopstvenim mehanizmom odbrane?


Ovo je u najopštijem smislu istina, jer je meni kao celini u interesu da znam kada, kako i zašto pozivam u pripomoć svoje branitelje. U malo užem smislu treba imati u vidu da mom mehanizmu odbrane nije baš u interesu da se razotkrije, ogoli i kaže svoje tajne. Dokle god je misteriozan i pojavljuje se “kad on hoće”, a ja sa njim ne komuniciram, on ima najmanje jednu jasnu prednost kojom se diči. On je moćniji od mene i upravlja mnome a ne ja njime, a to nije mala stvar za jedan mehanizam. Što bi rekao austrijski psiholog Pavel Vaclavik, fantastični rezultati mogu da se postignu u slučajevima kada tvoja desna ruka ne zna šta radi leva.


Druga stvar je da i ja, kao celina, imam od ovoga korist inače mu ne bih dala tu premoć. Ta korist je da dokle god je mehanizam neko ili nešto sa čim ja nemam veze i sa kim ne pričam mogu da ga koristim kao izgovor. Izgovor da promenim smer razgovora, da ne uradim nešto što bi trebalo da uradim, da ne priznam sebi ili drugima nešto što bi trebalo da priznam.


Sasvim legitimno ja kao celina mogu da ne želim da se ne odreknem ove “koristi” koju sam dobila na uštrb svoje premoći nad mehanizmom odbrane i da nastavim po starom. Cena koju u tom slučaju plaćam treba da mi bude poznata. Cena je jednostavno pošten i dobar odnos sa sobom i sa drugima. Sad bi neko rekao, ja želim i to. Ko to ne bi želeo pošten i dobar odnos sa sobom i sa drugima.


Cena koja se plaća za pošten i dobar odnos sa sobom i sa drugima takođe postoji. To je ulaženje u razgovor sa sopstvenim mehanizmima odbrane. A to nije lako, inače bi svako to radio.

Da li sam ja lud kad pričam sa sopstvenim mehanizmom odbrane?


Razgovarati sa sopstvenim mehanizmom odbrane značilo bi razgovarati sa sobom što nije opšteprihvaćena karakteristika mentalnog zdravlja. Sasvim suprotno vrlo često se kao karakteristika mentalne bolesti uzima činjenica da neko priča sam sa sobom. Pošto je ovo sasvim druga tema, takođe zanimljiva ali druga, neću se njome baviti detaljnije ovde. Za ovu temu je značajno da ovakav način razgovora sa samim sobom nasuprot opšteprihvaćenom shvatanju nije put ka bolesti nego baš suprotno put ka mentalnom zdravlju. Samo što je malo čudan a takav je zato što je redak. A redak je zato što je težak.

Iz tog i još jednog drugog razloga, ljudi, kad to odluče, pričaju o svojim mehanizmima ne sa sobom nego sa čovekom koji je nepristrasan i za to stručan. Dakle sa psihoterapeutom. Ovaj drugi razlog zbog kog to čine sa psihoterapeutom je taj što je zaista teško pričati sa sobom o svom mehanizmu jer on upravo i služi da sakrije od mene neke stvari o meni. Svakako da neće tako lako popustiti čak i ako ja učinim dobru volju da zapodenem sa njim razgovor. Međutim nešto će se desiti. Biće zbunjen.


Kako se priča sa sopstvenim mehanizmom odbrane?

Zamislite čoveka koji ceo život, na primer, koristi projekciju kao mehanizam odbrane i to za osobinu koju teško podnosi kod sebe, kao što to obično biva, recimo sumnjičavost. Projekcija bi u najopštijem smislu bila mehanizam kojim se pogrešno pridaju sopstvene neželjene misli, osećanja ili nagoni drugoj osobi koja nema te misli, osećanja ili nagone.


U nekoj zamišljenoj situaciji ovaj čovek postaje sumnjičav prema vernosti svoje žene, iako za to nema nekih objektivnih razloga. Svi razlozi naravno mogu postati “objektivni” uključivanjem drugih mehanizama u našu paletu, ali da kažemo da ovde situaciju hoćemo krajnje da pojednostavimo da bi nam primarni mehanizam rada postao jasan.


Šta će taj čovek da radi sada nije teško pretpostaviti, upreće sve svoje snage da otkrije da li, zašto i kako mu je žena neverna a može da se desi da to i otvoreno pokaže direktno ili indirektno. Glavno je da su mu snage uprte u tome smeru.


Drugi je način da on o tome popriča sa svojim mehanizmom, dakle sa sobom, za šta postoje dva uslova. Prvi je da je svestan da problem nije izvan nego možda u njemu samom. A drugi je da hoće da plati cenu ulaženja u taj razgovor koju smo ranije pominjali.

Ako su oba uslova ispunjena čovek je spreman da se upusti u ovaj razgovor koji teško da je dosad ikada vodio.

Razgovor između vernog čoveka i njegovog mehanizma projekcije


Verni čovek: Zašto me navodiš na to da sumnjam u svoju ženu, nisam se ovako ponašao skoro dve godine još od onomad kad sam dobio otkaz u prošlom preduzeću, ako se dobro sećam?


Njegov Mehanizam projekcije: Nije, uključio sam se i prošle godine kad ti je bilo dosadno negde u maju i nisi znao šta da radiš.


Verni čovek: Hoćeš da kažeš da se ti uključuješ kad sam ja pod stresom a i kad mi je dosadno jel ima i nekih još situacija za koje ja ne znam?


Njegov Mehanizam projekcije: Pa ti obično pojma nemaš ni da sam se uključio a kamoli zašto.


Verni čovek: Dobro evo sad sam primetio da jesi a zašto ne znam. Nije mi baš dosadno a posao imam.


Njegov Mehanizam projekcije: To je tačno ali si skoro napunio četrdeset i tri godine i nisi baš srećan zbog toga. Zbog čega tačno ne znam, meni je dovoljno da nešto nisi zadovoljan pa da se uključim i skrenem ti misli. Mada mi često ne treba nikakav poseban razlog.


Verni čovek: Dobro nije ni važno zanima me šta se postiže ovim?


Njegov Mehanizam projekcije: Pa otkud ja znam nisam se ja sam izmislio. Ja samo znam da sad mogu da se uključim skoro pa kad god hoću tako da i kad je meni dosadno ili kad vidim priliku ja to i radim. Ti se obično ne buniš.


Verni čovek: Sad se bunim, ne sviđa mi se ovo. Tačno znam kako će da bude, ima da istražujem šta se dešava a gotovo sigurno ću i da se posvađam sa ženom a onda moram i da se mirim, a ne znam ni zašto to radim. Ako je moguće najradije ovaj put to ne bih ni radio.


Njegov Mehanizam projekcije: Ma nemoj a šta ja da radim?


Verni čovek: Pa ti se uključi nekad kad bude imalo više smisla. Ovo nema nikakvog smisla a već smo to radili hiljadama puta.


Njegov Mehanizam projekcije: Haha, pa kad ima smisla ti tada obično radiš nešto smisleno. Ovo je jedina prilika za mene.


Zaključak o razgovoru između vernog čoveka i njegovog mehanizma projekcije


U najboljem slučaju prvi razgovor sa sopstvenim mehanizmom odbrane bi ovako izgledao i činilo bi Vam se da nema od njega vajde. Takođe bi vam se činilo da se vrtite u krug i da je najbolja stvar da nikad više za života ne pričate sa sobom. Ili ako Vam baš pravi probleme, da odete kod psihoterapeuta pa neka on nastavi da priča sa mehanizmom ako Vama već ne ide.


Stvar je u tome da niko ne može da priča sa Vašim mehanizmom umesto Vas. Ili mimo Vas. I kod psihoterapeuta sa Vašim mehanizmima odbrane komunicirate Vi, samo naglas i uz podršku nepristrasne i podržavajuće treće strane. To je uvek bio i ostaće najveći domet psihoterapije. Da Vam pomogne da razgovarate sa sobom u podržavajućoj i neosuđujućoj atmosferi. Ništa više i ništa ni manje od toga.

Na taj način Vi takođe učite da to radite i kad ste sami. Na taj način se postiže ovladavanje sopstvenim mehanizmima što ste već sigurno negde pročitali. To ovladavanje traje, nije lako, a i košta. Ali ono što se dobija kao nagrada za takav trud skoro pa da je neuporedivo sa većinom nagrada koje ste “dobili” za života.


Da u ovoj tvrdnji nisam usamljena govori i misao jednog od mojih omiljenih psihologa, Vilijama Džejmsa, koji je međutim živeo u pretprošlom veku i kojom planiram da barem u ovom blogu zaključim ovu temu. Njegova misao, doduše, na indirektan način podržava moje gledanje na svrhu i suštinu mehanizama odbrane. Navodim je u originalu jer bih prevođenjem, u kom nisam baš stručna, vrlo verovatno unela svoje tumačenje. Pa bar da to uradite sami.


Not that I would not, if I could, be both handsome and fat and well dressed, and a great athlete, and make a million a year, be a wit, a bon-vivant, and a lady-killer, as well as a philosopher... But the thing is simply impossible... Such different characters may conceivably at the outset of life be alike possible to a man. But to make any one of them actual,the rest must more or less be suppressed. So the seeker of his truest, strongest, deepest self must review the list carefully, and pick out the one on which to stake his salvation. All other selves thereupon become unreal, but the fortunes of this self are real. Its failures are real failures, its triumphs real triumphs, carrying shame and gladness with them.

William James (1842-1910)


153 views0 comments

Recent Posts

See All