Stvari kojima treba težiti ?



Glavni pojmovi u ovom tekstu biće devijantnost, težnja i neuroza. Da ne bih navodila definicije za svaki od njih, biće dovoljno da navedem liste njihovih najčešćih sinonima. Ako ništa drugo, na taj način stiče se bolji utisak narodskog shvatanja ovih termina.




Ako, samo radi zabave, ukrstimo prvu i drugu kolonu i ukucamo na pretraživaču na primer “razvratna namera” prvo izlaze tekstovi o ženama u istoriji upamćenim kao razvratnice. Knjiga Nore Roberts i bitanga Ljubodrag Stojadinović su ono što se pomalja iza pretraživanja “bestidne volje”. Prostitucija za vreme Nemanjića pobeđuje u pretrazi “bludni prohtev”. Tekst u Impulsu o romanu Majstor i Margarita je prvi za “poročno stremljenje”. Poezija Federika Garsije Lorke trijumfuje u pretrazi “raspusništvo i želja“. Sesil B. Demil američki filmski reditelj i producent poznat po svojim raskošnim istorijskim spektaklima pobeđuje u borbi za pretragu “opscene ambicije”.


Pogled na devijantnost sa makroniavoa


Sa čisto sociološke tačke gledišta “devijantno ponašanje“ je svako ono koje narušava norme unutar jednog sistema. Ako su norme propisani i zahtevani standardi po kojima živimo, možemo reći da su to smernice kojima se čovek neminovno mora voditi ako želi da opstane u jednom sistemu. Barem utoliko što njihovo upražnjavanje društvo nagrađuje a kršenje kažnjava i osuđuje (Kokerhem, 2003). One bi trebalo da usmeravaju i kontrolišu ljudsko ponašanje na takav način da bude prihvatljiv za sve na koje se odnosi. Ovako definisana devijantnost može se kretati od kriminalnog ponašanja, koje gotovo svi članovi društva prepoznaju kao devijantno, do nošenja prejake šminke, koje samo neke grupe smatraju devijantnim.



Pošto prema ovakvim shvatanjima devijantnost ima izrazito socijalne kvalitete i odnosi se na odstupanje od standarda, ono je očigledno ograničeno gledište kako je lepo primetio Beker pre skoro pedeset godina. “Ako lovimo koristeći ovakvu definiciju“ kaže on, “vraćamo se sa najrazličitijim plenom – ljudima koji su preterano debeli ili mršavi, ubicama, riđokosima, homoseksualcima, osobama koje prave saobraćajne prekršaje“ (Beker, 1973). Jedan deo ograničenosti odnosi se svakako na izostavljanje pitanja Šta je ispravno u preovlađujućim socijalnim normama kakve god one bile.


Ono što pobliže može definisati devijantno ponašanje, osim što krši pravila i norme, su sledeće dve smernice kaže Kokerhem:


1. Ono je drugačije

2. Preterano je uvredljivo za druge


Posebno zanimljivo je uvođenje drugog činioca, jer bez obzira što neka devijantna ponašanja ne moraju imati na kraju krajeva loš ishod, najčešče ona dovode druge u stanje neprijatnosti. Ili bolje reći neka od mnogih osećanja neprijatnosti. Da bi nešto bilo okarakterisano kao devijantno potrebno je da ima i druga dva kvaliteta. Dakle treba da krši norme, bude drugačije od propisanih pravila ali i da bude uvredljivo za druge ljude.


Američki sociolog Robert Merton, jedan od osnivača moderne sociologije, na devijantnost je gledao kao na slom (tako se i izražavao) do koga dolazi kada postoji nepodudaranje između kulturnih ciljeva i kapaciteta ljudi da dostignu te ciljeve (Merton, 1938).


Razlika između kulturnih cijeva i kulturnih normi


Kulturni ciljevi smatraju se legitimnim nastojanjima i manje-više svi članovi jednog društva žele da ih dostignu. U Mertonovom pogledu američko društvo snažno naglašava kulturnu vrednost uspeha i orijentisanost na ciljeve kao što su bogatstvo, status i moć. Danas se to može reći i za mnoga druga društva, ne samo američko.


Kulturne norme su smernice za ponašanje i načini na koji možemo legitimnim putem da dostignemo ove ciljeve.


Pošto je adaptacija na ciljeve i norme kulture neminovna, barem u određenoj meri, Merton izdvaja pet mogućih puteva kojima jedan čovek može krenuti u cilju sopstvenog opstanka:

Ako su danas preovlađujući kulturalni ciljevi kojima većina teži na primer bogatstvo, prestiž i moć, u primeru iz tabele konformisti bi bili oni ljudi koji ove ciljeve postižu putem društveno prihvaćenih metoda. To bi mogli biti na primer naporan rad što bi rekao naš predsednik Aca, učenje i usavršavanje i ostale prihvaćene i za druge “neuvredljive” metode.



Inovatori bi onda bili oni ljudi koji takođe teže ovim ciljevima, žele da se obogate steknu prestiž ili moć ali odbacuju opšteprihvaćene načine za njihovo postizanje. Kriminalno ponašanje tipičan je primer za ovu grupu, mada i vrlo zanimljivo da se oni, barem u ovoj teoriji, zovu inovatorima. Inovatori nalaze i stvaraju nove načine da dobiju ono što svi žele a u većini slučajeva ovi načini su društveno neprihvatljivi.


Ritualizam se javlja kada osoba odbacuje normativne ciljeve svog društva, ali ipak i dalje učestvuje u sredstvima njihovog postizanja. Većina onih koji su se odlučili na ovaj vid adaptacije će dosta svog vremena provesti na poslu, daleko od svojih porodica i prijatelja, i možda čak i dalje pokušavati da stekne status i povećava platu unutar svojih profesija, uprkos činjenici da odbijaju krajnji cilj. Oni "se vrte u kolotečini" onoga što se očekuje a razlozi tome mogu biti sledeći:


1. Upravo to što znaju da je to normalno i očekivano;

2. Jer ne znaju šta drugo da rade sa sobom;

3. Zato što nemaju nadu ili očekivanje promena unutar društva i ne znaju šta će sa sobom pride.



Dva najrasprostranjenija vida ritualizma su svakako “birokratski” i “politički ritualizam”, koji se javlja kada ljudi učestvuju u političkom sistemu glasanjem uprkos činjenici da veruju da je sistem pokvaren i da ustvari ne može ostvariti svoje ciljeve.


Pobuna se razlikuje od ostala četiri manevra preživljavanja na nekoliko načina. Privremeno, pobuna je kratkorajni odgovor, za razliku od ostala četiri. Kao i oni koji se povlače, buntovnici odbijaju postojeće društvene metode i ciljeve, ali za razliku od njih uporedo rade na tome da zamene te već postojeće načine i ciljeve novim, koji predstavljaju neke druge vrednosti.



Inovacija i ritualizam su čisti slučajevi anomije kakvu Merton opisuje zato što u oba slučaja postoji kontradikcija to jest nepovezanost između ciljeva i načina njihovog postizanja.


Za ovaj tekst je posebno važna četvrta strategija, adaptacija povlačenjem jer u nju potpadaju psihijatrijski pacijenti u smislu u kome ovaj tip adaptacije podrazumeva odbacivanje ciljeva jedne kulture a i sredstava kojim se oni mogu postići. Merton ovu grupaciju ljudi zove Zbunjeni. Društvo od pojedinca zahteva da se izbore sa okolnostima nad kojima nemaju direktnu kontrolu, kaže Merton, i to naravno važi za sve ljude, ali jedino ova grupa odustaje i od ciljeva i sredstava, ne zamenjujući ih nikakvim drugim ciljevima.


S obzirom na to da su zbunjeni ne samo time koji su to kulturalni ciljevi već nisu sigurni koja su sredstva kojima bi mogi da ih postignu ovi ljudi se povlače. Oni traže način da pobegnu od svega i skoro uvek se smatraju devijantima.


Pogled na devijantnost sa mikronivoa


Iz dosadašnjeg izlaganja možemo zaključiti da se devijantima smatraju svi oni koji ne prihvataju preovlađujuće kulturne ciljeve niti sredstva kojim se oni mogu legitimno dostići. Bilo da su inovatori, ritualisti, buntovnici ili na samom kraju oni koji se povlače od svega, kako će na njih gledati takozvani komformisti razlikuje se samo u stepenu do kog će ih smatrati devijantima.


Na ovom mestu želim da ukažem na jedan novi momenat, a to je da uzmemo za primer upravo komformiste. Oni prihvataju vladajuće ciljeve i norme, te se odmah kvalifikuju za grupu nedevijantnih, odnosno hajde da kažem i “normalnih” članova društva. Međutim, ne samo da to nije nužno istina, nego vrlo često zapravo, to uopšte nije istina. Razlog zbog koga neko ipak prihvata ove ciljeve i način na koji ih ostvaruje, iako legitimno u većini slučajeva je samo izraz nečije odbrane od anksioznosti i zamena za sigurnost. Kako to mislim?

Upravo težnju za sticanjem moći, pestiža i svojine, koje su sve opšteprihvaćene kao legitimne težnje današnjice, posebno je u svojoj knjizi Neurotična ličnost našeg doba obradila Karen Hornaj, jedna od najzanimljivijih psihoanalitičarki uopšte. Ona ističe da ova težnja, pored neuritične težnje za ljubavlju predstavlja osnovni način odbrane od anksioznosti (Horney, 1937). Koja od težnji za sigurnošću će preovladati zavisi kako od spoljašnjih uslova o kojima smo govorili u prvom delu teksta tako i od individualnih razlika i razlika u samoj psihičkoj strukturi čoveka.


Razlika između ove dve osnovne težnje koje inače mogu biti normalne i neurotične je pre svega u tome što u težnja za ljubavlju podrazumeva ipak intenzivan kontakt sa drugima dok težnja za zadobijanjem moći, prestiža i svojine znači sticanje sigurnosti kroz gubitak kontakta sa drugima. Neurotični oblik, ova težnja, dobija onda kada se rađa iz anksioznosti, mržnje i osećanja inferiornosti.


Narodski rečeno normalna težnja za sticanjem moći se rađa iz snage a neurotična iz slabosti.


U tom stavu se podudara sa mišljenjem Frojda o nastanku traume i anksioznosti, iako je ona najpoznatija kao kritičarka Frojdove psihoanalize. Ja bih pre rekla da je ona ujedno i najveći podržavac njegove teorije. Najveće tačke razmimoilaženja nje i Frojda tiču se tačaka o ženskoj seksualnosti što nije trenutna tema.


Na svom predavanju o dobrom čoveku i emocionalnim kompetencijama, Nebojša Jovanović, psiholog, psihoterapeut i osnivač OLI Integrativne Psihoterapije kaže: „Za svojih četrdeset godina rada jedna stvar mi se uvek potvrđivala kao pravilo a to je :

" Što više moći nad drugima to manje unutrašnjeg zadovoljstva, kao po pravilu“.


Da bogatstvo nije ljudski instinkt pomenuli smo još u prvom delu teksta. Čak i u našoj kulturi kompulsivna težnja za svojinom nestaje kad se smanji anksioznost koja ju je uslovila. Međutim, što je dalji odnos sa drugima to više težnja za uticajem postaje unutrašnja potreba (Horney, 1937).


Ovo se može povezati sa onim što je Marks govorio, budući da ono što je važno za razumevanje mentalne bolesti iz marksističke perspektive nisu problemi u interpersonalnim situacijama već doživljaj otuđenja od opšte društvene sredine (Navarro, 1986).


U zavisnosti od toga koje nastojanje postane dominantno, neprijateljstvo uzima oblik neke od ove tri vrste težnji: da se dominira drugima, da se drugi ponižavaju (osvetoljubive osobe) ili da se drugima otme iz ruku.



Orijentisanost na ove težnje po pravilu rezultiraju nemogućnošću osobe da uopšte ima čist i normalan odnos sa bilo kim, budući da neminovno uključuje podjarmljivanje.

Rezultat je naročit odnos pojedinaca prema životu uopšte: nemanje jasne koncepcije da je njegov život njegov sopstveni i da je savršeno njegova stvar da li će od njega nešto učiniti ili će ga pokvariti. Kao da dobro i zlo dolaze iz spoljašnjeg sveta.


Adler takođe naglašava i apeluje na važnost ovih težnji, kao i Frojd u suštini, ali ih nisu svrstavali u istu grupu. Prvi je verovao da ih nije potrebno dodatno objašnjavati i da potiču od fizičkih nedostataka, dok je drugi isticao samo narcisoidne tendencije kao posledicu fiksacije na analno sadističke faze psihoseksualnog razvoja.


Ulogu koju anksioznost igra u javljanju ovakvih nagona, kao i kulturnim uzrocima u ovim oblicima ponašanja i težnji svakako je prva videla i posvetila joj ogromnu pažnju Karen Hornaj. . Naravno da moć i prestiž ne igraju ulogu u svakoj kulturi.


„To što neurotičari u našoj socijalnoj strukturi biraju taj način proizilazi iz činjenice da u našoj socijalnoj strukturi moć, prestiž i svojina mogu stvoriti osećanje velike sigurnosti“ (Horney, 1937).


Cilj ovakvog pregleda je zapravo bio da se uzme u obzir manje poznata činjenica da uprkos onome što naoko izgleda kao normalno i razumno stremljenje, može predstavljati nekad neznatnu a često intenzivnu odbranu od sopstvenog osećaja inferiornosti. Ovako gledajući, setimo se kategorije zbunjenih koji se povlače pred prihvaćenim ciljevima jedne kulture, dovodeći u pitanje da li su to uopšte njihovi lični ciljevi. Na ove ljude će većina konformista gledati kao na razmažena derišta koja ne žele da se uhvate u koštac sa realnošću, i za neke slučajeve će biti u pravu. Kao što neki slučajevi konformista nisu neurotični u svojim stremljenjima ka društvenim ciljevima. Naglasak koji stavljam je na delu konformista koji jesu neurotični. Isti naglasak stavljam i na deo onih koji se povlače a koji to nisu.


Samo stremljenje ili odustajanje od ciljeva i normi nije dovoljno da kvalifikuje osobu za devijantnost. Suština je u sledećem - je li čovekovo stremljenje, kakvo god ono bilo, nastalo iz osećaja bespomoćnosti, poniženja ili oskudice i kao takvo služi odbrani od potisnutog neprijateljstva? U slučaju da jeste, ono će uvek biti neurotično i nerazvojno za čoveka. Vođen ciljevima koji potiču iz ovakvih uzroka taj čovek uopšte i ne teži bogatstvu. On teži da se po svaku cenu odbrani. Neminovno na račun svoje sopstvene ličnosti.


“Izgleda da je sklona da postane neurotična ona osoba koja je isusila kulturno determinisane teškoće u jednoj naglašenoj formi, najčešće preko medijuma iskustva iz detinjstva, a koja konsekventno nije bila u stanju da ih reši, ili ih je rešila samo visokom cenom svoje ličnosti. Takvu osobu možemo nazvati pastorčetom naše kulture“.



93 views0 comments

Recent Posts

See All